Мастер Зеркал

Мои стихи в переводах на сербский язык.
Переводчик: Vladimir Jaglicic

* * *

Пчело, опрости. Ја опет о зими -
о кошници на напуштеној земљи.
О окорки што руб тела поприми.
О фебруару. О нама, у мемли.
О томе како смрачише се пути,
и давно прође августовски сан.
О томе да кроз прозоре вирнути
теби, што живиш вечно, али ван
свакога дома, срећом, није дато.

Твоја невиност — није твоја кривња.
Тако си верна, у верности дивна,
родним саћима шестоугаоним
ко да не беше рат у врту света,
и ја, маленом бунту вртлар склони,
свој претпоследњи не прогутах метак,
који у рибњак паде, поста дим.
Не бој се. Нов рој кошница изгони -
и ја ћу с њим.

—
Оригинал:

Пчела, прости, я снова о зиме.
Об улье на покинутой земле.
О корке наста на границах тела.
О нас. О наступившем феврале.
О том, как неожиданно стемнело,
и август в каплях оловянной стужи
прошёл. О том, что выглянуть в окно
тебе, живущей вечно и снаружи
любого дома, к счастью, не дано.

Твоя невинность – не твоя вина.
Ты так очаровательно верна
родным шестиугольникам, как будто
в садах не шла гражданская война,
и я, садовник маленького бунта,
не подавился предпоследней пулей,
опавшей в пруд и сгинувшей в пруду.
Не бойся. Новый рой покинет улей –
и я уйду.

* * *

Нова је ноћ стварања. Споро, лако и меко
топи се у мом свећњаку одливак шестог дана.
У глиненом бокалу плеше варено млеко.
У оронулом граду ноћ тражи нацрт плана.

Шта остаје, Господе? Насумце прећи бујицу,
у соби случајној нечијој бацнути на сто кључе
и, ослоњен теменом о косу таваницу,
стајати и гледати свећино ишчезнуће;

скупљати ахат и пепео у длановима врелим -
лица, улице, срца. И доливати, уз то,
течни талог из суда. Избор и није велик.
Белом, туђом, разводњеном. Црвеном, својом, густом.

—
Оригинал:

Новая ночь творения. Медленно и легко
тает в моём подсвечнике слепок шестого дня.
В глиняной кружке плещется тёплое молоко.
Ночь в астеничном городе, требующем меня.

Что остаётся, Господи? Вброд перейти поток,
в чьей-то случайной комнате бросить на стол ключи
и, упираясь теменем в скошенный потолок,
долго стоять над пропастью выгоревшей свечи;

в тёмных горстях настаивать пепел и сердолик –
лица, сердца и улицы. И доливать настой
взятой в сосуде жидкостью. Выбор не так велик.
Белой, чужой, разбавленной. Красной, своей, густой.

* * *

У далекој даљи, за мноштвом планета,
плеше жена, налик на светлост, занета.

А поред ње, тамо где се суши рубље,
плеше, налик на њу, светлост, ко од зубље.

Ту се игра, налик на њу, њен син мали.
И кружи свет читав, и сам на њу налик.

Плеше жена. Љушнут о њезино раме,
плеше космос — танки зрачак усред таме.

—
Оригинал:

В далёкой дали, за орбитами планет
танцует женщина, похожая на свет.

А рядом – там, где сушится бельё,
танцует свет, похожий на неё.

Играет сын, похожий на неё.
Кружится мир, похожий на неё.

Танцует женщина. И на её плече –
танцует космос в тоненьком луче.

* * *

Лежећи на таљигама, гледаш звезде, бориш се с грипом.
Пси схватају прелест невоље. Пси и скитнице само.
Точкови пишу прашне стихове куцкањем и шкрипом.
Жута кожа, сурове усне, ситни прсти, замор.

Шта се тамо крије, топи, за дрхтавицом кости
немоћне страсти старог света према младоме веку?
Гледаш звезде — и умиреш без самилости
као да улазиш одевен право у жуту теку.

У замирисалој сунцем, пиринчем и знојем, хрпици јуана -
капље су слободе, продате јутрос ко роба аукциона.
Можда, достаће за претплату вечних скитњи без плана
сопственим небом, од подбратка до Ориона.

—
Оригинал:

Лёжа в телеге, смотришь на звёзды, маешься гриппом.
Псы понимают прелесть неволи. Псы да скитальцы.
Пишут колёса пыльные строки стуком и скрипом.
Жёлтая кожа, жёсткие губы, хрупкие пальцы.

Что там таится, тает за дрожью сонных коленей
немощной страсти старого мира к юному веку?
Смотришь на звёзды – и умираешь без сожалений,
точно заходишь прямо в одежде в жёлтую реку.

В пахнущей солнцем, рисом и потом пачке юаней –
капля свободы, проданной утром с аукциона.
Может, и хватит на предоплату вечных скитаний
в собственном небе от подбородка до Ориона.

* * *

Дом. Обала. Бале крављих кожа,
руже, књига ћутљива у кући,
он плови по крви старој, можда
као зверке људе схватајући,

по уснама, црвеним од зуја,
по усеку кроз шећерну трску,
по тој реци чија носи струја
на кревету шпанском људску врсту,

по рубинским капљама. Сред чаше,
плешу црне сенке црним треном,
слепи Борхес, рађа се све наше
немогуће у неизреченом,

догорева портрет. На картону -
ћутим, диму цигарету пружам.
…Знаш, пепел што у тај длан утону,
никад неће да постане ружа.
—

Оригинал:

Берег. Хижина. Шкуры коровьи,
роза хрупкая, книга немая.
Он плывёт по стареющей крови,
как животных, людей понимая,

по губам, покрасневшим от зуда,
по разводам на сахарной вате,
по реке, уносящей отсюда
на попутной испанской кровати,

по рубиновым каплям. А в чаше
пляшут чёрные тени на чёрном,
слепнет Борхес, рождается наше
невозможное в неизречённом,

догорает портрет. На картоне –
я молчу и дымлю папиросой.
…знаешь, пепел на этой ладони
никогда не становится розой.

* * *

Облак би гори, кроз сав простор.
Авион се уз облак приви.
Па је ли важно у тој игри простој
ко и кога ће, колико, да надживи?

Братско је небо простирка у риту.
Звезде слећу на њиву, раме уз раме.
Семе с две коби, космополиту,
нек ме у космос закопају. Амен.

—
Оригинал:

Облако причаливает к горе.
К облаку причаливает самолёт.
Так ли уж важно в этой простой игре,
кто и кого насколько переживёт?

Братское небо, влажная простыня.
Звёзды ложатся в пашню плечом к плечу.
Семя двудольное, космополита, меня,
пусть закопают в космос. Я так хочу.

* * *

Вратио сам се и умро. Оставши удовом овде,
ти си опет научила да дишеш испод воде
и носиш лаки хитон за тело,
и лежиш на леђима, гледајући са дна,
како се месец по танким трепавкама набрати зна
док постаје пепелом.

И постаје књигом, у којој од нашег сусрета
нема скоро вичега. Два анфас портрета
гледају једно друго, тупо, кроз дубину.
Ја, случајно залепљен између две странице,
погружен у апсурд, пишући за птице
реч голубију.

Ал ти, кад голубима читаш, сама,
читаш не књигу, већ реч по уснама,
схватајући једва до пола. То вређа.
Млеко истиче из јамице у песку,
плашиш се сенке моје у млечном блеску,
и лежеш на леђа.

Стиснув уснама невешт дрхтај који ти прети,
смешно обећавам, ти нећеш умрети
никад. У зимовнику уз језеро, све плавље,
нас има још за промицај кратак, неостарљив,
за какао пред вече и снег јутарњи
с камења за узглавље.

—
Оригинал:

Я вернулся и умер. Оставшись вдовой,
ты опять научилась дышать под водой
и носить облегающий пеплум,
и лежать на спине, наблюдая со дна,
как по тонким ресницам стекает луна,
и становится пеплом.

И становится книгой, в которой о нас
нет почти ничего. Два портрета анфас
друг на друга глядят бестолково.
Я, случайно засушенный между страниц,
погружаюсь в абсурд, сочиняя для птиц
голубиное слово.

Но когда ты читаешь его голубям,
ты читаешь не книгу, а речь по губам,
понимая едва половину.
Молоко убегает из лунки в песке,
ты пугаешься тени моей в молоке
и ложишься на спину.

Прижимая зубами неловкую дрожь,
я смешно обещаю, что ты не умрёшь
никогда. В приозёрном зимовье
нас хватает ещё на короткий разбег,
на какао под вечер и утренний снег
на камнях в изголовье.

* * *

Креолски дрозд са сваким даном певати све лепше зна.
Несаница. Гардел. У лед су замрзли говедину.
У простору између мене и колумбијског дна
проходи јун, као ветар у Меделину.

Шишти огањ. Шишти кроз зубе плоча са грамофона.
Зашнирујући крај прозора високе чизме,
ја мрсим пертле, у време када мадам Ивона,
љушнувши бедрима, бешумно с плоче склизне.

Она корача. И ја, невидљиви нежења, уз стуб
за њом се, ко сен бакље Хекубине, пљуснем.
Гардел. Она је толико налик на пољубац груб,
да, стојећи крај ограде, гризе усне.

Балкон и танго. Ноћ. Подерана је корица она
у којој ја — Харон, доскитала гримаса — у ово вече
спремам, за њега, лет последњег авиона
и, за њу, божанско месо печем.

—
Оригинал:

Креольский дрозд поёт всё лучше с каждым днём.
Бессонница. Гардель. Говядина на льдине.
В пространстве между мной и колумбийским дном
проносится июнь, как ветер в Медельине.

Шипит огонь. Шипит сквозь зубы патефон.
Шнуруя у окна высокие ботинки,
я путаю узлы, когда мадам Ивонн,
качнув бедром, легко спускается с пластинки.

Она идёт. И я, невидимый холуй,
скольжу за ней, как тень от факела Гекубы.
Гардель. Он так похож на грубый поцелуй,
что, стоя у перил, она кусает губы.

Балкон и танго. Ночь. Потёртый переплёт,
в котором я – Харон, приблудная гримаса –
готовлю для него последний самолёт
и жарю для неё божественное мясо.

* * *

По уговору, лако је: слажем се са вечним шахом,
са вечним огњем и вечерњим загушљивцем матом.
Крошња завештања у орманима бурним прахом
рећи ће да се јесен сврши, све опет почећe с мартом.

Неће. Недостаје живота. Од јутра, у роси, знаци -
олуја одраза: дуга, шума, пљусак.
Туђи авион који плови по траци.
Моје траке горуће траг узак.

Изба од непромочивог платна. Ослепели песник. Осека.
Чистилиште горе од пакла. Погледај амо, у плавет:
ја сам тако захвалан небу за битку што ме чека,
да богови морају да се засите, навек,

допустити ми преко граница ићи без виза, ко полен,
прогутати пред сваком међом забране блатни брис,
и споро падати, падати и падати надоле,
ронећи хладни зној вертикално у вис.

—
Оригинал:

В контракте, легко: согласен на вечный шах,
на вечный огонь и сдавленный вечный мат.
Листва завещаний бурой золой в шкафах
расскажет, что осень кончилась, будет март.

Не будет. Не хватит жизни. С утра в росе –
метель отражений: радуга, лес, дожди.
Чужой самолёт, плывущий по полосе.
Моя полоса, горящая позади.

Брезентовый склеп. Ослепший поэт. Отбой.
Чистилище хуже ада. Смотри сюда:
я так благодарен небу за этот бой,
что боги должны насытиться навсегда,

позволить ходить за грани без пошлых виз,
жевать перед каждой гранью болотный вех.
И медленно падать, падать и падать вниз,
роняя холодный пот вертикально вверх.

* * *

Сањам: лав и лептир. Здесна — предео одевен
у жбуње. У жбуњу — похабани Steinway,
подсмех на обешеном лопову, у кругу
пултови, славуј, нешто плеве
и, чини се, горући Рим — на југу.

Ја лав? Лав сам. Све одвећ јасно у сну плута.
Све, као обично. Жао ми, овог пута
неумољиво узан је дијапазон за узнике -
јер се у нама неукрштеност спута
светова и музике.

Шта је лептиру до лава? Он очи стреса
са крила. Лије се трака — блесак
клавијатура од слоноваче. Прогутав отров, на главу,
ко малић, падам у небеса,
у невидљиву пету октаву.

Сањам. Нисам умро — већ просветлио кал,
тамо где се ти, ког зову Марцијал,
смејеш нада мном, пепео славећи затурен.
Тамо где сам ја — нико, материјал
за те клавијатуре.

—
Оригинал:

Мне снится: лев и бабочка. Правей –
кусты. В кустах потрёпанный Steinway,
ухмылка на повешенном ворюге,
пюпитры в ряд, солома, соловей
и, кажется, горящий Рим – на юге.

Я – лев? Я лев. Всё слишком напоказ.
Всё, как обычно. Жаль, на этот раз
диапазон неумолимо узок –
от не пересекающихся в нас
миров и музык.

Что бабочке до льва? Её глаза
взирают с крыльев. Льётся полоса
слоновьих клавиш. Проглотив отраву,
мизинцем попадаю в небеса,
в невидимую пятую октаву.

Мне снится: я не умер – умерцал
туда, где ты, дружище Марциал,
смеёшься надо мной да пепел славишь.
Туда, где я – никто, материал
для этих клавиш.